Tko su ti ljudi?

Postalo me je straj upalit televiziju u vrime Dnevnika. Kliknem oni botun tjeskobno, pitajući se šta ću čut, di se rasplamsa novi požar, di se ponovo razgorija već ugašeni, koliko je još one naše lipe borove šume nestalo u vatrenoj stihiji šta guca nemilosrdno sve šta nan je drago…I nije samo borova šuma u pitanju, nestaju cili maslinici i vinogradi, ostaju crne grane šta izazivaju jezu i tugu istovrimeno…Vatra uništava nečije trude i muku i znoj, i najgori je onaj osjećaj bespomoćnosti šta nas obuzme gledajući tu katastofu…dođe čoviku da se digne sa svog kauča, da napusti sigurnost svog dnevnog boravka i da se golim rukama baci u zagrljaj vatri i pridavi je onako…ka zvir. A onda ugledan na ekranu jednoga vatrogasca šta ga intervjuiraju, pitaju o stanju na terenu. Lice mu je crno od dima, košulja natopljena znojem, glas mu je umoran, iscrpljen je cili. Gledan ga i shvaćan da se taj čovik već danima bori sa tom vatrom. Neko bi možda reka « Pa šta, vatrogasac je, to mu i je posal…» Ali ja ga gledan, i u mozgu mi se oblikuje jedno pitanje…tko su ti ljudi? Tko su ljudi koji na 40 stupnjeva u hladu, a ko zna koliko u vatrenom okruženju, jurišaju na višu silu? Tko su ti ljudi? Ugledamo ih na dvi-tri minute u večernjem Dnevniku, ili, ako baš pozorno pratimo situaciju, i u nekim dnevnim informativnim emisijama, ukaže nam se njihovo izmučeno lice, mi upijemo informacije, i nakon 5 minuti se više ne sićamo ni lica, ni imena…To nisu ljudi koje ćemo viđati na naslovnicama, njihove živote i sudbine neće pratiti cjelokupna javnost i znatiželjno pučanstvo, kad im se razboli dite, ili ih napusti žena, to neće biti vijest koju ćemo gladno iščekivati, niti ćemo kolektivno s njima suosjećati. To su ljudi koje ne vidimo od…dima. A njih to nije ni briga. Njihova najveća briga je kako spasit još jedno polje, još jednu kuću, neće pitat čija je kuća, niti čije je polje. To su ljudi koji idu ususret plamenu, koji čuvaju naš san, i naš krov. I, kao što to obično i bude, to su ljudi nesposobni hvaliti se ijednim od junaštava napravljenih na užarenim poprištima. Nekima je to posal, neki to rade dobrovoljno, ima ih koji se tu zateknu i slučajno, ali nešto im je zajedničko. U njihovim očima gori veća vatra, i žešći plamen od onoga s kojim se bore. To san vidila u oku onoga vatrogasca u večernjem Dnevniku. To san vidila, i osjetila strahopoštovanje koje mi nijedna prijeteća viša sila u životu neće izazvat. Pa se upitan, dakle, tko su ti ljudi, i u sebi im se tiho zahvalim na tome šta ih ima, na tome šta rade za sve nas, i na tome šta su veliki, šta gore velikin plamenom hrabrosti i ljudskosti, postajući time veći od najveće vatre šta hara ovon lipon našom….









































Preneseno sa: SUĆURAČKI PORTAL

iskreni na 03.08.2007 14:45:32