Tko su ti ljudi?

Postalo me je straj upalit televiziju u vrime Dnevnika. Kliknem oni botun tjeskobno, pitajuæi se šta æu èut, di se rasplamsa novi požar, di se ponovo razgorija veæ ugašeni, koliko je još one naše lipe borove šume nestalo u vatrenoj stihiji šta guca nemilosrdno sve šta nan je drago…I nije samo borova šuma u pitanju, nestaju cili maslinici i vinogradi, ostaju crne grane šta izazivaju jezu i tugu istovrimeno…Vatra uništava neèije trude i muku i znoj, i najgori je onaj osjeæaj bespomoænosti šta nas obuzme gledajuæi tu katastofu…doðe èoviku da se digne sa svog kauèa, da napusti sigurnost svog dnevnog boravka i da se golim rukama baci u zagrljaj vatri i pridavi je onako…ka zvir. A onda ugledan na ekranu jednoga vatrogasca šta ga intervjuiraju, pitaju o stanju na terenu. Lice mu je crno od dima, košulja natopljena znojem, glas mu je umoran, iscrpljen je cili. Gledan ga i shvaæan da se taj èovik veæ danima bori sa tom vatrom. Neko bi možda reka « Pa šta, vatrogasac je, to mu i je posal…» Ali ja ga gledan, i u mozgu mi se oblikuje jedno pitanje…tko su ti ljudi? Tko su ljudi koji na 40 stupnjeva u hladu, a ko zna koliko u vatrenom okruženju, jurišaju na višu silu? Tko su ti ljudi? Ugledamo ih na dvi-tri minute u veèernjem Dnevniku, ili, ako baš pozorno pratimo situaciju, i u nekim dnevnim informativnim emisijama, ukaže nam se njihovo izmuèeno lice, mi upijemo informacije, i nakon 5 minuti se više ne siæamo ni lica, ni imena…To nisu ljudi koje æemo viðati na naslovnicama, njihove živote i sudbine neæe pratiti cjelokupna javnost i znatiželjno puèanstvo, kad im se razboli dite, ili ih napusti žena, to neæe biti vijest koju æemo gladno išèekivati, niti æemo kolektivno s njima suosjeæati. To su ljudi koje ne vidimo od…dima. A njih to nije ni briga. Njihova najveæa briga je kako spasit još jedno polje, još jednu kuæu, neæe pitat èija je kuæa, niti èije je polje. To su ljudi koji idu ususret plamenu, koji èuvaju naš san, i naš krov. I, kao što to obièno i bude, to su ljudi nesposobni hvaliti se ijednim od junaštava napravljenih na užarenim poprištima. Nekima je to posal, neki to rade dobrovoljno, ima ih koji se tu zateknu i sluèajno, ali nešto im je zajednièko. U njihovim oèima gori veæa vatra, i žešæi plamen od onoga s kojim se bore. To san vidila u oku onoga vatrogasca u veèernjem Dnevniku. To san vidila, i osjetila strahopoštovanje koje mi nijedna prijeteæa viša sila u životu neæe izazvat. Pa se upitan, dakle, tko su ti ljudi, i u sebi im se tiho zahvalim na tome šta ih ima, na tome šta rade za sve nas, i na tome šta su veliki, šta gore velikin plamenom hrabrosti i ljudskosti, postajuæi time veæi od najveæe vatre šta hara ovon lipon našom….









































Preneseno sa: SUÆURA�KI PORTAL

iskreni na 03.08.2007 14:45:32